|
AKO ZEMLJINA KORA PROKLIZA,
CIVILIZACIJE NESTANU ..
Piše:
Ivona Živković
Mnogo je teorija
o promeni klime i mogućoj kataklizmi koja će u bliskoj
ili daljoj budućnosti pogoditi Zemlju.
Ovde ćemo pomenuti jednu koja se kod nas u medijima
manje pominjala. To je teorija o mogućem pomeranju
Zemljine kore u odnosu na jezgro planete, što bi dovelo
do pomeranja pozicije magnetnih polova prema geografskom
rasporedu kontinenata. Posledice bi bile katastrofalne
uključujući i velike klimatske promene, poplave i
zemljotrese.
Iako ideja nije bila ni nova, ni originalna, najviše
truda da postavi teoriju i naučno je dokaže, uložio je
profesor iz Novog Hemšira, Čarls Hapgud pre 50 godina.
Mada matematički teorija nikada nije potvrdjena, ipak je
zainteresovala mnoge naučnike. Jedan od onih koji su je
podržali bio je i Albert Ajnštajn.
Kako je razmšljao Hapgud?
Da bi smo ovo shvatili, podsetimo se samo nekih danas
poznatih saznanja o Zemlji. Naime, naša planeta,
sačinjena je nejvećim delom od rastopljenog gvoždja.
Samo u središtu planete je tvrdo gvozdeno jezgro
debljine 6370 km. Ali i ono je delimično rastopljeno u
spoljnjem delu i taj sloj je debeo čak 5150 km. Jezgro
sastavljeno od čvrstog i rastopljenog gvoždja zapravo je
vrsta rotora koji se nalazi izmedju polova prirodnog
magneta. Zbog obrtanja jezgra i njegove magnetne
povezanosti sa magnetnom energijom Sunca, ova mehanička
energija se pretvara u elektro-magnetizam. Tako
zahvaljujući polovima zemlja je kao velika dinama koja
se pokreće po utvrdjenoj putanji oko Sunca. Magnetni
polovi se stalno naizmenično naginju ka suncu što na
površini zemlje izaziva promenu godišnjih doba. Kako se
Zemlja istovremeno okreće i oko sopstvene ose, ova osa
nagnuta je u odnosu na ravan orbite oko Sunca za 23,5
stepeni.
Poznato je i da se ovo jezgro obrće nešto brže od
ostalog planetnog sadržaja, koji blago kaska za njim.
Čarls Hapgud
Rastopljena magma ima tvrdji i plastičniji sloj (mezosfera
i astenosfera) debljine oko 2900 km. Tek na površini
planete nalazi se čvrsta kora (litosfera) debljine od 8
do 75 kilometara.
Ni ta kora nije kompaktna već je sačinjena od tektonskih
ploča koje plivaju na magmi, sudarajući se (konvergentan
spoj) i razdvajajući (divergentan). Na tektonskim
pločama nalaze se kontinenti i okeanska ležišta.
Ploče se kreću brzinom od oko 1-4 cm godišnje. Kad se
ploče razdvoje (divergiraju) otvaraju prostor užarenoj
magmi da prodre u vidu vulkana. Magma se tada hladi i
pretvara u mladu koru. Ovaj proces se stalno dogadja,
što govori o nestabilnosti Zemljine kore. Savremeni
britanski hemičar Džejms Lavlok je čak postavio svoju
teoriju o Zemlji (Geji) kao živom organizmu, koji diše,
razmenjuje materiju i napaja se energijom. Ljudi su po
Lavloku, na Geji isto što i kancer u ljudskom telu -
nekontrolisano se šire i razaraju okolno tkivo (krčme
šume, kopaju rudu i naftu), zagadjuju disajne puteve (atmosferu),
kao i krvotok (reke i mora). Ostale vrste to ne rade. Da
li čovek onda potiče sa neke druge planete?
Rotacija Zemlje oko Sunca kao i oko sopstvene ose
poizvodi centrifugalnu silu koja vremenom dobija sve
veći zamah i, po Hapgudu, u jednom trenutku moglo bi
doći do njene destabilizacije u rotaciji. Toj
destablizaciji mogla bi doprineti i promena u rasporedu
težine na Zemljinoj kori, inače nestabilnoj, pri čemu je
Hapgud imao u vidu taloženje veće koliine leda na nekom
do polova.
Tada bi Zemljina kora pod dejstvom centrifugalne sile
mogla da prokliza u odnosu na jezgro, kako bi ovu
putanju stabilizovala.
S obzirom da je magma u gornjim slojevima prema kori (astenosfera)
savitljivija od one u donjim slojevima (mezosfera),
Hapgud je smatrao da bi se kora jednostavno pod dejstvom
centrifugalne sile zarotirala brže i sustigla jezgro za
kojim "kaska". Naučnici Zemlju najslikovitije porede sa
pomorandžom.
Ovo pomeranje bi se odigralo veoma brzo, u roku od
nekoliko sati, možda najviše nekoliko dana. Pre Hapguda,
sličnu ideju je izneo i Hju Ekinklos Braun, smatrajući
da se mangnetni polovi s vremena na vreme pomeraju, ali
tako što se pomeri čitava planeta u odnosu na osu
rotacije. Hapgud je, medjutim, verovao da može
proklizati samo kora, te da se osa rotacije ne menja.
Veruje se da je do nečeg sličnog došlo na Marsu. Duž
njegovog ekvatora je masivni vulkan Tarsis, koji
predstavlja i najveću gravitacionu nepravilnost u
Sunčevom sistemu. On je tu ili nastao ili je pomeranjem
stigao na to mesto. Naime, ako tačka okretanja globusa
postane mnogo teža nego u proseku, onda centrifugalne
sile pokušavaju da pomere tu tačku prema ekvatoru.
I mnogi drugi geolozi su o ovome razmišljali, medju
njima i ser Džordž Darvin, sin Čarlsa Darvina. Svi su
oni verovali u mogućnost pomeranja polova, ali samo u
slučaju kolizije ili bliskog susreta Zemlje sa nekom
drugom planetom. A takvu teoriju je postavio i ruski
matematičar Imanuel Velikovski, pažljivo analizirajući
ono što je Biblija opisivala kao Veliki potop. Tako je
zaključio da se u vreme biblijskog potopa dogodio veoma
bliski susret Venere i Zemlje, pri čemu su se polovi
Zemlje pomerili, i izazvali razorne potrese i prelivanje
vode preko čitavih kontinenata.
Medjutim, matematički proračuni su pokazali da je
destabilizaciju rotacije promenom težine na polovima,
teško postići, jer Zemlja nije pravilnog sfernog oblika,
već je na ekvatoru ispupčena. Tako je osporena Hapgudova
teorija, uz tvrdnju da ni jedna unutrašnja sila Zemljinu
rotaciju ne može poremetiti. Ipak, sila potrebna da
pomeri samo Zemljinu koru daleko je manja od one koja bi
poremetila nagib čitave planete.
Ali, da su u dugom istorijskom periodu Zemlju pogadjale
kataklizme, sa posledicama sličnim onima koje bi nastale
pomeranjem polova, nesporno je. Dokaza ima puno.
To su, pre svega, klimatske promene koje su se u
prošlosti dogadjale. Neke od njih su bile veoma nagle,
jer nadjeni ostaci sisara i velikih gmizavaca sa punim
želudcem trave govore da je promena nastala veome brzo.
Morem potopljene šume nedavno su nadjene izvan obala
Američkog Severozapada. Petroglifi na Havajima, urezani
u kamenu sada su nekoliko metara u dubinama Pacifika.
Mnoge biljne i životinske vrste su u istorijski kratkom
vremenskom periodu iščezle jer su ostale bez hrane ili
se nisu mogle prilagoditii novoj klimi. Ipak,
najzanimljiviji je nestanak čitavih ljudskih
civilizacija. Ako izuzmemo od ljudi izazvan genocid kao
razlog njihovog nestanka, onda ostaje neka prirodna
kataklizma.
A koliko je civilizacija bilo pre naše i kakvim su
saznanjima raspolagali i dalje je enigma. Pošto se
Hapgud bavio, kao istoričar, starim nautičkim mapama,
upravo otkriće jedne stare mape ga je i dovelo do
teorije o pomeranju polova. Zajedno sa svojim studentima,
pažljivo je analizirao mapu sveta iz 1513. godine, koju
je načinio admiral Piri Rais. Rais je mapu iscrtao rukom
samo nekoliko godina nakon što je Kolumbo posetio obe
Amerike. Koristio je podatake iz 20 starijih mapa, dok
je podatke za zapadni deo mape dobio od Kristifora
Kolumba. Neke izvorne mape poticale su iz vremena
Aleksandra Makedonskog. Rais je svoju mapu projektovao
sa centrom u Aleksandriji u Egiptu, ali je Hapguda
najviše zapanjila preciznost u odredjivanju geografskih
dužina, kakva tada još nije mogla biti poznata. Čak 24
tačke na mapi odudarale su samo za pola stepena od
današnjih merenja. Takodje je na mapi primetno bilo
saznanje o zakrivljenosti površine Zemlje
Odakle ta saznanja na tako starim mapama? Mapa je
pokazivala, kako se Hapgudu činilo, i obale Antartika
bez leda. To je Hapguda posebno zaintrigiralo.
Kako je Platon još 370 godine pre n.e. pisao da se
izgubljeni kontinent Atlantida nalazio(9600.p.n.e), "na
sred velikog okeana" i da se "odatle moglo otploviti do
drugih ostrva, a sa njih i do nasuprot ležećeg kopna",
Hapgud je došao na ideju da izgubljenu Atlantidu, osim u
Atlantskom okeanu, traži i na Antartiku, koji očito nije
oduvek bio pod ledom. Pomislio je da su možda upravo
dramatična pomeranja polova dovele do zaledjivanja
Antartika, koja se tako našla u ledenom pojasu.
Istovremeno neki drugi deo se možda otopio prešavši u
umereni pojas.
Ipak, svoju teoriju Hapgud nije mogao naučno da potkrepi.
Konačno je i revidirao mnoge njene delove posebno
prihvatajući mogućnost da do pomeranja Zemljine kore
ipak ne dolazi za nekoliko sati ili dana, već je u
pitanju dug period od oko 5000 godina. Nakon pomeranja
novi pol ostaje u toj poziciji 20 do 30 hiljada godina.
Ali, ako se polovi pomere i samo oko 40 stepeni
pomeranje ekvatora stvara ogromnu promenu, jer se pomera
linija tropskog i subtropskog pojasa. Tako pustinjski
deo prelazi u pojas pogodan za džunglu.
Najzad, kako bi smo primetili da se Zemljina kora pomera
ukoliko bi se Hapgudova teorija pokazala tačnom?
Zanimljiv je citat iz Jovanovog Otkrivenja (gl. 6 -
12;13;14;15):
"I videh kad otvori se šesti pečat,
i gle zatrese se zemlja, vrlo,
i sunce posta crno kao vreća od kostreti
i mesec postade kao krv.
I zvezde nebeske padoše na zemlju
kao što smokva odbacuje pupoljke svoje
kad je veliki vetar zaljulja.
I nebo se izmače, kao knjiga kad se savije,
i svaka gora i ostrvo sa mesta svojih pokrenuše se.
I carevi zemaljski i boljari, i bogati i vojvode, i
silni, i svaki rob i slobodnjak,
sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim"
Upravo tako bi to izgledalo.
Zamislite da jedne zvezdane večeri primetite kako se
zvezde vidjivo pokrenu pri čemu one na horizontu
izgledaju kao da padaju na zemlju (sada ovo kretanje ne
primećujemo).
Sve na nebu bi se pokrenulo. Vrlo brzo bi svanuo dan u
sred noći, i to bi izgledalo kao da je neko sklonio crnu
zavesu i otvorio plavo nebo koje bi nastavilo vidljivo
da promiče pred našim očima.
Sve ovo dešavalo bi se samo nekoliko sati. Onda bi se
temperatura naglo promenila, u zavisnosti kakvo i koliko
bi pomeranje bilo. Nakon toga bi nastali potresi,
prelivanje vode...
KAKO SE POMERAO SEVRENI POL
Po Hapgudovom računu čak tri pomeranja severnog pola
postojala su u dalekoj prošlosti.
Prvo se dogodilo oko 80 000 godina p.n.e. Severni pol se
pomerio od prostora Jukona, u Severnoj Americi istočno
do Grenlandskog mora. Pomeranje je trajalo oko 5 000
godina.
Onda je pre oko 55 000 godina iz Grenlandskog mora
pomeren jugozapadno prema zalivu Hadson.
Pre 17 000 došlo je do poslednjeg pomeranja na sadašnju
lokaciju na kojoj se nalazi već 12 000 godina. Poslednji
put kora se pomerila oko 3200 km. Tako je područije
Antartika koje je do tada možda bilo trgovački veoma
živo, došlo u polarnu zonu. Severna Amerkika se,
medjutim oslobodila polarne klime i ušla u umeren pojas.
Brazil i amazonske džungle bili su u sva tri pomeranja
na ekvatoru.
ČETIRI SVIJETA DREVNIH MAJA
Po kalendaru drevnih Maja iz Južne Amerike, na dan 23
decembra 2012. završava se period Četvrog sveta, četvrte
civilizacije. A koja su bila tri prethodna sveta? Da li
su njima pripadale i prethodne civilizacije, koje su
ostavile tragove tehnološkog, astronomskog i geografskog
znanja za koja smo mislili da pripadaju samo našem svetu?
Bradati Serpent isklesan u kamenu nadjenom u Novom
Meksiku, pokazuje po predanju Četiri Sveta kroz koja
čovečanstvo mora da prodje.
Da li neko danas ima takva saznanja i skriva ih? Džordž
Orvel je zapisao da onaj ko kontroliše prošlost,
kontroliše i budućnost. Današnji svet kontrolišu velike
multinacionalne kompanije, a ove nekoliko bankarskih
dinastija. Da li oni znaju nešto o predstojećim
kataklizmama i da li su se za to već spremili? Nazavisni
američki noivinar i publicista, Rikson Stuart, veruje da
današnje kreatori Novog Svetkog Poretka nešto znaju. Na
to ga navodi da su za prestonicu severne hemisfere u
Novom Svetu koji će nastati iz Haosa, izabrali Denver u
Koloradu. Kolorado je država na najvišoj nadmorskoj
visini u SAD.
ZAPAŽANJA MILUTINA MILANKOVIĆA
Milutin Milanković nije pisao o pomeranju zemljine kore,
već o promeni ugla Zemljine rotacije, a što bi dovelo do
drastičnih klimatskih promena na Zemlji. Ovaj ugao se po
njemu menja od 22.1 stepen do 24.5 i to se dogadja u
ciklusima od 42 000 godina.
Po njemu, za 12 000 godina od danas, na severnoj
hemisferi u decembru će biti leto, a u junu zima.
 
Arktik se otapa.
KAKO SU ZEMLJU VIDELI DREVNI
KARTOGRAFI
Klaudijus Ptolomej, još 150 godine pre nove ere. verovao
je da ista kontinentalna masa koja postoji na severnoj
hemisferi mora u istom obimu postojati i na južnoj.
Henrikus Hondijus je 1639. crtajući mapu južnog pola
nactrao - ništa.
Biolog Džon Mjurej objavio je mapu 1894. baziranu na
istaživanjima Antartika iz 1872, koja su tada ostala
prilično nezapažena kao nezanimljiva.
Antartik bez leda na mapi Mjureja iz 1894.
Tek nedavno američka Nacionalna agencija za okeane i
atmosferu (NOAA) uspela je da iz satelita snimi čitav
Antartik. Pošto je ovaj kontinent stalno zaklonjen
gustim oblacima, svakoga dana satelit je nadletao
područije 14 puta i koristeći razne tehnike snimanja
uspeo da od 64 fotografska dela sačini sliku čitavog
kontinenta.
Najnoviji snimak Antartika koji je napravila NOAA.
--------------------------------------------------------------------------------
|
