Li-foto album

    Livno vijesti

    Vijesti iz svijeta
    Muzicke vijesti

    Sport
    Vremenska prognoza
    Pokidane veze
    Livno e-mail adresar

 Zabava:

    Asteroidi

    Jeste li znali..

    Piramida sunca
    Ne ljuti se covjece

    Test intelegencije
    Automobili
    Midi muzika
    Ljubavni horoskop

    Stare novcanice

    Misterije

    Zivot ljudske duse
    Wall za XP

    NLO
    Elektronska cestitka
    Horoskop
    Zensko carstvo

    Tumac snova

    Super igrice

    Smijesne slike
    Zezancije

    Vicevi
    Online igrice
    Novine
    Istorija evrovizije

    Zanimljivosti

    Astronomija

    Kuhinjski recepti
    Put do "Paltalka"

    SMS-poruke

 Poucno:

 

 

  Droga

 

  Korisni programi

 

  Feministkinje
 

  Ko smo mi ...

 

  Bosanska piramida
 

  Uzivanje u sexu
 

  Zenski kutak
 

  Protiv migrene

    Ambasada-BiH

    Ambasada-Hrvatske

    Ambasada-Srbije
    Josip Broz Tito

    Zdravlje
    Agencije
    Bolesti od A-Z
    Wallpapers

    Air Brush Art

    Animacije

    Sarajevska rock scena
    Tel. imenik BiH

    Rijecnik:Bos-Engl
    Mali savjeti
    Travel-BiH
    Trazi

   Trenutno posjetioc@ 

                                                             Asteroidi

Svaki put kada astronomi otkriju novi asteroid ili kometu cija putanja prolazi blizu nase planeta dolazi do male panike na Zemlji. Mozemo samo zamisliti sta bi se desilo kada bi doslo do sudara nekog velikog asteroida sa Zemljom: zivot na Zemlji bio bi izbrisan, promenila bi se klima, "nestalo" bi Sunce, tj. Zemlja bi postala samo jedna bezzivotna, ledena pustos.Danas se smatra da su dinosaurusi najverovatnije izumrli zbog meteorita, koji je pao na Zemlju, negde u Meksicki zaliv. Ali sta raditi ako saznamo da i nama preti slicna sudbina? Da li smo pripremljeni za takve "avanture" sa dzinovskim meteoritima ili asteroidima? Da li uopste postoji Svemirska straza o kojoj se u poslednjih desetak godina prica?
Pre svega, moze li se Zemlja uopste sresti sa nekim velikim asteroidom ili kometom koji bi izazvao nestanak svega zivog na Zemlji?
To je moguce, jer se Zemljina putanja oko Sunca, sece sa jednim brojem kometa, ali takav sudar je moguc samo u 281 milionitom slucaju, kako kazu neki proracuni, tako da, valjda, nemamo razloga za paniku, bar u sledecih 100 miliona godina.

Svemirska straza

Da bi se razaranja iz svemira sprecila, osnovan je poseban institut pod nazivom "Safety Research Institute" u Albukerkiju. Endi Smit iz SRI kaze da "mi danas imamo takvu tehnologiju da mozemo predvideti i spreciti gotovo svaki udar nekog "stranog" tela iz svemira". Sem ovog instituta postoji i jos jedan koji se zove "International Planetary Protection Alliance". "U ovom Institutu rade ljudi koji se bave fizikom, hemijom, astronomijom, cistom matematikom, paleontologijom, arheologijom i svi rade timski", kaze Smith, koji je ujedno i osnivac ovog Instituta.

Danas, u 21. veku, covek sanja o tome da kolonizuje planete Suncevog sistema, kao sto je npr. Mars. Ljudi to rade sa namerom da ocuvaju ljudsku vrstu ako dodje do neke neizbezne katastrofe na Zemlji, kao, sto je na primer, udar nekog tela na Zemlju, koji bi je opustosio. Problem je u tome sto mi necemo znati tacno kada ce takav udar nastati. To moze da bude sutra, a moze da bude kroz deset ili deset hiljada godina. Ali, jedno je sigurno, a to je da cemo kad-tad biti izlozeni udaru.

Vrlo je moguce da ce Zemlja biti izlozena udaru u sledecih 50 godina, od asteroida velicine od oko 1600 metara. Pad takvog tela na Zemlju bi nacin zivota (ljude, biljke, zivotinje...) vratio za skoro 10.000 godina unazad. Kako kaze poznati astronaut Dzon Jang, "nema mnogo vremena za cekanje i igru, jer svemir preti!".

Od takvih sudara ne postoji beg, nema sakrivanja, to je nesto sto je neizbezno za sve nas koji smo na Zemlji. Ali odbrana postoji. To nam je jedina nada za sada, a dobro je to sto se ta odbrana usavrsava iz dana u dan.

Prvi korak ka izbegavanju sudara sa Zemljom od stranih tela iz svemira je taj da se prvo nadju takva tela. Onda se ta tela prouce, izbliza i izdaleka, a onda se uniste kada im se sazna "slaba tacka".

Objekti velicine od 10 do 500 metara u precniku mogu da izazovu veoma velike udarce na Zemlji. Tako je pre oko dve godine jedan meteor eksplodirao nad Grenlandom, i pri toj eksploziji je ispustio energiju dovoljnu da napravi jedan dobar oziljak na Zemljinoj povrsini. Slicna stvar se desila pre skoro godinu dana, visoko nad Jukonom (krajnji severozapad Kanade). Jedan meteor precnika 5 metara je proleteo kroz atmosferu i ispustio energiju kao atomska bomba koja je pala na Hirosimu.

Svake godine na Zemlju padne veliki broj meteorita. Ali bar jednom u deset godina se nadje neki veci meteorit koji napravi poveci udar na Zemljinu povrsinu.

Dvadeset petog maja, dupli asteroid 1999 KW4, proleteo je velikom brzinom pored Zemlje, na udaljenosti od oko 5 miliona kilometara. Taj asteroidni par je na listi potencijalno opasnih objekata po Zemlju, i moguce je da ce doci do sudara kroz 1000 godina. Veci od ta dva asteorida ima precnik od 1200 metara.

Danas se razvila tehnologija mikrosatelita za odbranu Zemlje od potencijalno opasnih objekata. Ta nova vrsta tehnologije nije skupa i proizvodi se u Sjedinjenim Drzavama, Kanadi i Velikoj Britaniji. Ipak, ova tehnologija ima nedostataka. Kad bi smo danas imali urgentno stanje sa nekim objektom koji se priblizava Zemlji, bilo bi potrebno skoro dve godine da se sistem mikrosatelita sabere. "Vise bismo voleli da sistem proradi za dve nedelje, a ne za dve godine” kaze Smit. Uloga mikrosatelita je da promeni kurs objekta koji ide prema Zemlji, a ne da ga unisti. U slucaju pojave veceg objekta, neizbezno je koristiti nuklearno oruzje.

  Udarni krateri

Udarni krateri na nasoj planeti..Udarni krateri nastaju kao posledica pada meteoroida, asteroida ili komete na neku planetu, odnosno drugo cvrsto telo. Merkur i Mesec su sasvim izrovani bas na taj nacin sto se lako vidi na snimcima ovih tela. Ali ni druga tela nisu postedjena bombardovanja iz medjuplanetrarnog prostora, pa ni Zemlja. Medjutim na Zemlji kratera gotovo da i nema iako je ona u proslosti na meti raznog kamenja bila cak vise od Meseca. To je otuda sto erozija, vulkanske i tektonske aktivnosti stalno brisu ove oziljke sa zemlje. Do danas je u svetu pronadjeno svega oko 120 kratera od kojih se vecina po izgledu vec gotovo sasvim izjednacila sa okolinom.samo udarno telo takodje je tesko pronaci. Pod strahovitim pririskom i ogromnim temperaturama koje se javljaju prilikom udara to telo cesto sasvim ispari ili se istopi i izmJesa sa okolnim materijalom.

Morfoloski udarni krateri se dele na dva osnovna tipa. Jednostavni krateri su relativno malih dimenzija sa odnosom dubine prema precniku od 1:5 do 1:7. Imaju oblik plitkog pehara. Kompleksni krateri su veci. Pod uticajem gravitacije njihovi, u trenutku stvaranja strmi, zidovi se obrusavaju u krater te nastaje njihova slozena struktura. Imaju centralni vrh koji opet moze da se formira i u obliku prstena, tj. sa udubljenjem. S obzirom na svoj precnik oni su plici od jednostavnih kratera. Dubina prema precniku je u odnosu 1:10 do 1:20. Velicina ovih, kompleksinih, kratera zavisi od gravitacije planete. Sto je gravitacija veca to su kompleksni krateri manjeg precnika. Na Zemlji krater od 2 do 4 km u precniku dobija slozenu strukturu, dok na Mesecu do slozene strukture dolazi kada krater ima 15 do 20 km u precniku.

Do formiranja centralnog vrha dolazi tako sto se dno pehara kratera izdigne usled kompresije nakon udara. Naglo obrusavanje zidova kratera zatim dodatno modifikuje i povecava centralni vrh.

Kako su nadjeni

Krajem XVIII vjeka astronomi su dosli do zakljucka da izmedju Marsa i Jupitera mora da se krije jos jedna, do tada nepoznata, planeta.

Ideja o novoj planeti se zasnivala na tzv. Bodeovom zakonu o razdaljinama planeta u Suncevom sistemu. Radi se zapravo o matematickoj formuli koju je 1766. postavio nemacki astronom Johan Ticius (Johann D. Titius) ali ju je popularizovao takodje nemacki astronom Johan Bode (Johann Bode) pa je ona uglavnom poznata kao Bodeov zakon (Bode`s law).

Formula se objasnjava ovako: uzmete brojeve 0, 3, 6, 12 itd. svaki sledeci je duplo veci od prethodnog. Onda svakom tom broju dodate broj 4 pa dobijete nove brojeve 4, 7, 10, 16 itd. Zatim svakom tom broju pridruzite jenu planetu po rastucem redosledu pocevsi od Merkura. I tada ti brojevi predstavljaju relativne razdaljine planeta u Suncevom sistmeu.

Iako formula podseca na neki alhemijski recept ona se pokazala prilicno tacna. Istina u nju se ne uklapaju razdaljine Neptuna i Plutona, ali te planete ionako tada jos nisu bile poznate.

Ono sto pada u oci u ovoj formuli jeste razdaljina 28 izmedju Marsa i Jupitera. Sve ostalo se lepo uklapa i astronomi, koji nikad nisu sumnjali u postojanje jasnog poretka u kosmosu, poverovali su da izmedju Marsa i Jupitera zaista mora postojati jos jedna planeta.

Nebeska policija

U Lilientalu, kraj Bremena, 21. septembra 1800. nekoliko astronoma na glasu odlucilo je da osnuju udruzenje astronoma sa zadatkom da se pretrazi prostor izmedju Marsa i Jupitera kako bi se nasla nova planeta. Za predsednika je bio izabran J. Hieronimus Sreter (J. N. Schröter), pravnik i ljubitelj astronomije. A sekretar udruzenja postao je F. K. Cah (F. X. de Zach). Odluceno je da se nebo podeli na sektore i svaki clan je imao da izradi kartu sazvezdja na svom delu neba. Udruzenje je postalo poznato pod imenom "Nebeska policija". Cak je za buducu planetu bilo rezervisano ime Faetont (nesrecni sin boga Helija).

Medjutim, nebeski policajci jednostavno nisu imali srece. Prvog januara 1801. bas na predvidjenoj razdaljini od Sunca (27,7), Djuzepe Pjaci (Giuseppe Piazzi, 1746-1826) koji nije bio clan Policijie pronasao je novo nebesko telo, osme  prividne velicine. Pjaci mu je dao ime Ceres po rimskoj boginji plodnosti i braka, zastitnici Sicilije.

Narednih godina pronadjeno je jos nekoliko tela: 2 Pallas (1802), 3 Juno (1804), 4 Vesta (1807) itd. Ali ispostavilo se da nijedno to telo ipak nije dovoljno veliko za planetu kakva se zapravo ocekivala. To sto je pronadjeno bila je samo velika gomila kamenja koja luta izmednju Marsa i Jupitera.

Po svemu mogle su to biti i planete, po svemu sem po velicini. Zato su nazvane male planete, planetoidi i asteroidi jer podsecaju i na zvezde.

Još jedan asteroid promašio Zemlju

Vrlo blizu pokraj Zemlje je projurio još jedan asteroid - bio je ovo najbliži objekt ove vrste koji je uspješno otkriven.Asteroid promjera oko 10 metara je prošao od Zemlje na udaljenosti od samo 6500 kilometara postajući time najbližim detektiranim objektom ove vrste koji nije udario u Zemlju.Ovaj je objekt opažen 31. ožujka zahvaljujući MIT-ovom Near Earth Asteroid Research projektu (LINEAR) koristeći teleskope u Novom Meksiku. No, objekt nije odmah prijavljen američkoj središnjoj astronomskoj organizaciji za klasifikaciju jer zbog iznimno kratkog vremena njegovog praćenja (svega 44 minute), nije bilo moguće odrediti točne i precizne parametre njegove putanje. Također, objekt, sada nazvan 2004 FU162, nije predstavljao značajnu opasnost za naše živote - ističe Jennifer Evans, članica tima koji je otkrio asteroid."Asteroid ovakve veličine pogodi Zemlju  u prosjeku svake dvije godine i na ovakvim udaljenostima prolazi vrlo vjerojatno 4 puta godišnje" - napominje Evansova. Ako takav asteroid i uđe u Zemljinu atmosferu, obično se raspadne i eksplodira prije nego što dođe do površine. "Sve što dobijete jest lijep vatromet i ništa više" - dodaje Jennifer.

Copyright © 2006 Stranac u Noci